mater im jebem

Opet snijeg. A u pičku lijepe matere. Bio napolju, vidio, okliznuo se par puta (nijednom pao) i, poslije uspješnog smrzavanja vratio se u toplinu doma. Radijator majka. Uzeo daljinac, pa drka drka Džon (dobri stari Rambo Amadeus) od početka do kraja raspoloživih kanala. Nigdje ništa. Jebem ti tv. Koji kurac plaćam kablovsku. Na RTRS prikaz slavljeničke atmosfere sa dočeka pravoslavne nove godine na Trgu krajine, odmah pored propale Boske koju je, kažu, kupio Dodikov sin od kredita koji mu je dala banka jer je ’’bolje to nego da bude narkoman’’ reći će ponosni tata. 3 miliona markica za momka od 19 godina. Odmah mi padne na pamet koliko mi je  hiljada papira i žiranata trebalo da dignem omanji kredit u banci sa pristojnom kamatom od 13% i još vezan za švicarca, da mi banka, nedajbože, ne propadne. Slažem kanal po kanal kad na bratskoj nam HRT film. Opa. Krvožedni indijanci od kojih se pravi veoma lijep kolač ’’indijaner’’ napadaju humanitarni konvoj doseljenika koji prati čitav garnizon prijateljski nastrojenih vojnika. I tako. Putuje karavan a indijanci malo-palo pa pripucaju iz ličnog naoružanja a strijele ispaljene iz moćnih lukova zazvižde i zabiju se u pokoje rame, pokoje drvo i žbun. Za divno čudo, nijedna ne eksplodira. Kako naivno. Da je film sniman prošle a ne 1950.godine, te strijele bi pravile omanje kratere u majčici zemljici. Stalone, Švarceneger i ostali junaci demokratske i prijateljske zemlje US(r)A bi pritrčali i goloruki sredili Apače, Sijukse i još pokoje pleme a onda, pošto bi spasili konvoj iliti karavan, krenuli prema horizontu dok bi se iza ispred njih gasilo sunce. Iza njih bi marljivi i brižni pisci istorije počistili krv  i druge dokaze njihovog humanitarnog rada. I tako iz godine u godinu. Idu ameri od zemlje do zemlje, od kontinenta do kontinenta, šireći demokratiju i uništavajući narode. Ko bi, da nije njih, rekao napaćenom narodu Iraka da je krvožedni Sadam zaista krvožedan, da je Gadafi lopov i da je bez veze i bez ekonomskog opravdanja živjeti u zemlji u kojoj se ništa ne plaća. Ni voda, ni struja, ni telefon.... Al dođoše dobri ameri i pojasniše da je srušena domovina bolja od postojeće pa junački sinovi naroda svog počeše da ubijaju i ruše. Poslije će to njima ameri, naravno o njihovom trošku, sve lijepo popraviti i čak pomoći da se oslobode toksične tekućine koja im se vuče ispod nogu a poznata je pod narodnim nazivom NAFTA. Iscrpiće nalazišta, odvući će tu tečnost na sigurna mjesta i preraditi je da ’’više nikada nikome ne naškodi’’. E jebi ga. Da li će se ikada zaustaviti ili su na indijancima shvatili da su pozvani da unište sve oko sebe. A mi Hitlera smatrali idiotom.  I pazi sad. Da se Vlasi ne dosjete, izabraše crnca za vođu. I time je saprana kompletna istorija robovlasništva a vrijedni i nadasve humani ljudi Amerike shvatiše da je sve to bila laž. Koji crni robovi. Nikada toga nije ni bilo. Sporo pamte al brzo zaboravljaju. Ne uče nikako. Nema potrebe. Sami pišu istoriju planete. Nadam se i u Boga uzdam da će jednoga dana sve da se promijeni. Da će Bog (koji god) sići ’’odozgo’’ u radni obilazak ’’stada’’ i vidjeti koju sodomu i gomoru drži na zemlji.Daće Bog , dočekaću ja da se ponovi 11.09. al u Pentagonu. Daće Bog, srušiće se bastion neofašizma upakovanog u Coca Colu i Microsoft. Daće Bog, nasukaće se opet negdje, u nekom Vijetnamu, mater im jebem.

jebaću i ja nekome majku

Pazi sad. Svanulo je 13.jutro u novoj 2012.godini. I to u petak. Kažu, petak je dan za metak (u ostale dane može tane), ali petak 13. Brrrrrrrrrrrrr...... Čekam da se pojavi Fredy. Čini mi se da se tako zvao.... Kao da nemamo dovoljno svojih Fredy-a. Mali milion. Klempavi, debeli, niski, glupi, dotjerani, sa kravatama, mašnama i nadasve dobrim automobilima. Audi, Mercedes, Audi, Mercedes, Audi...... Sve brinući se za svoje narod i želeći da stignu gdje treba na vrijeme i sigurno. Plašim se za njih. Toliko energije uložene u narod može rezultovati sveopštim vatrometom. I da ne bi, danas proglasiše neradni dan. U RS, naravno. Srpska nova godina. Kasni za svenarodnom 13 dana. Kod nas sve kasni. Srećom menstruacija dolazi na vrijeme jer od ovolikog sexa neko mora ostati trudan. Nema veze da l je muško ili žensko jer ovi kad jebu jebu pošteno. Da zaključimo, danas se ne radi u Srpskoj. Kao da se drugim danima radi. Svi besposleni. I nezaposleni. Najviše rade oni koji se brinu da zaposle nezaposlene. U eri sveopšteg privrednog uspona posrnule BiH, tačno nam fali Gojko Kličković. On je sad negdje.... na privremenom radu. U nekom zatvoru čini mi se. Legenda. Gdje god stane postavi kamen temeljac, održi prigodan govor, ruča sa kompletnom svitom a vrijeme se već pobrine da kamen zaraste u korov  a ljudi zaborave tačnu lokaciju istog. Joj što volim kad se postavlja kamen temeljac. U same temelje naše jedne i jedine RS i BiH. Više ih je postavljeno samo na grobljima. Mislim kamenja. Ili kamenova. Jebeš gramatiku. E njih smo nakupili kamaru. U ime ko zna koga. Sad se prebrojavamo. Ko je kome koliko. Koliko je mrtvih, nestalih, invalida. Ponovo me svrstavaju, prebrojavaju i jebu u zdrav mozak. Kako god okreneš mene jebu. Uvijek ja glagolski pridjev trpni. E pa, ajmo onda, trpajte jer naviko je Mujo i na gore stvari. Al samo da se zna, kad dođe jednog dana moj red da jebem ove današnje jebače biće to karanje za antologije. A imam armiju raspoloženih pomoćnika. Sad samo polako. Strpljivo. Daće bog, jebaću i ja nekome majku kao što su i oni meni. Kad god.

jebo mater svoju

Odrastao sam na brdovitom Balkanu što je tada bilo ponos i dika nas malih pionira koji su, uz partizanske filmove i narodnooslobodilačke junačke pjesme, bili ubjeđeni da je svaki nijemac neprijatelj a svaki englez saveznik. Rusi, do ’48 i poslije ’48, imali su različite položaje al ja se rodio ’64 pa mi je bilo svejedno. Uglavnom, znam da sam bio ponosan na ’’crvenu maramu i bijelu kapicu’’ i da sam plakao kao kišna godina kad je drug Tito, ni kriv ni dužan, napustio obdanište ’’Jugoslavija’’ i otišao stazama Manitua u vječna lovišta. Mislio sam, naravno, indoktriniran svim i svačim, da poslije Tita život i nema svrhe ni smisla i da bi bilo najbolje da samo ponovili istoriju Atlantide i potonuli u bezdan. Vrijeme je pokazalo da sam bio u pravu. Kad nema mačke, znamo ko je glavni u kolu. Miševi, sa raznih strana, svih boja, dimenzija i nacionalnosti, izmilili su, nagrizli itisone, provalili u skladišta, oštetili zidove i namještaj, provalili krov i sjebali bijelu tehniku. Počelo je da prokišnjava, duvalo je na sve strane jer ništa više nije dihtovalo, i polako ali sigurno, počeli smo da se bratski sukobljavamo oko toga ’’ko je kriv’’, pa onda ’’ko je kriv više od drugih’’ i na kraju ’’ko će sve to da opravi. Uuuuuuuu jebote. Koja galama se digla. Niko neće da se lati posla. Kako niko nije htio da radi počeli smo da se prebrojavamo koga ima više i ko više mora da potegne. Pa ko više troši. Ko više jede. Ko šta jede. Neki su se pravili ludi i jodlali, neki su raspalili po šahu i razrađivali damin gambit i špansku odbranu, neki su natakli šajkače i zapjevali ’’onu staru, o milošu i lazaru’’, neki su prodavali košpe i još ’’ponešto bijelo’’. Samo su jadni bosanci + hercegovci, ti čuveni neimari, bratstvojedinstveni, jednakoglupi i opštezaostali, zidali velelepne omanje ’’vikendice’’ po neumu ’’zaslužnim sinovima otadžbine, domovine i dežele. I, kako kaže stara narodna poslovica: kroz Makedoniju ne pjevaj, kroz Srbiju ne igraj, kroz Bosnu se ne pravi budala, zadnji smo skontali šta se dešava. Iako obrazovani nadrealističkim folovima nadrealista, samo smo se, onako priglupi, smijali svemu zaklinjući se da ’’kod nas neće nikada’’. Danas, kad se osvrnem na maloumnost kojom smo vjerovali u ’’narodne vođe’’ koji su, na drugim jezicima imale druga imena kao npr.Firer i Duče, pograbimo se prijateljski, jer kod nas neće nikada, i opalimo po komšiluku. Vatromet, jbg. Pa, puc puc, ožeži ožeži i evo nas. Blago majci koja nas je rodila. Sa pristojnog odstojanja, nekih 16 godina poslije, uzalud se pitam ko mi je jebo život. Nikako da vidim da sam to uradio sam. E sad ide pitanje. Kad čovjek sam sebi jebe mater da li je to incest. Maloumlje jeste 100% al me psihička strana ne interesuje. Više me interesuje ova sexualna jer i dan danas osjećam posljedice tog nemoralnog čina.

srećna nova, jebala te ona

Došla je, nezvana a čekana, da donese radost svima i još ponekom. 2012. I sad će sve da bude bolje. Doduše, neće se povećati plate, neke će se čak i smanjiti, neke izostati, ali će, sa stopostotnom sigurnošću, neki brojevi narasti. Broj godina koje sam nagomilao čekajući bolje sutra, cijene cigareta, goriva, hljeba i mlijeka. Narašće prohtjevi mojih sinova, nezadovoljstvo moje žene, kamate, dugovi, stomak i kosa koja je preostala. I još koješta. Neke stvari će se i smanjiti. Manje će se piti jer se ne može podnijeti, manje će se ići u kafane jer je novčanik sve tanji, manje će biti i sexa jer ’’on’’ ne trpi probleme a, bogami i žena se sve više opire i nije joj do ’’toga’’. Za ljubavnicu se nema para jer je to skup sport, za odlaske na pecanje je rano a za odlaske u lov se nema snage. Sve u svemu, sve ćemo češće ostajati kod kuće i boriti se da se prvi dočepamo daljinca. Ko vlada njime neosporni je gospodar doma. Dok žena drugačije ne naredi. Na spoljno-političkom planu događaće se najavljene promjene. Amerika će već nekoga nagovoriti da pokrene građanski rat a onda će ’’milosrdno’’ da mu jebe nanu naninu i za njegove vlastite pare poslije da popravlja sve što je srušila ’’bombama, bombicama, pištoljima, strojnicama’’. Evropa će da zadrži Evro kao i Grčka Egejsko more ali će i Evro kao i Grčka, da propadne. Do tad, mi ćemo se konvertibilati svojim vlastitim markicama za koje nemamo ni pokriće ni opravdanje. Hrvatska će u Evropsku uniju, Srbija u pičku materinu a BiH će zadovoljno da ostane u šupku planete gdje je već i navikla. Ponosni stanovnici iste, mahaće pasošima, jer, kako ne trebaju vize svi su ih povadili, ali neće imati para da odu. I da imaju, niko ih neće. Ja zato, ne planiram nikakvo putovanje dalje od onoga što se može preći pješaka fijakerom. Srpska je proslavila 20 godina postojanja, ja 20 godina patnje. Iako stanovnici Federacije i Srpske smatraju da nemaju ništa zajedničko osim okova zvanog BiH, ja sam, konačno i neopozivo, shvatio da nam je sve zajedničko. Isti ljudi nas podjednako jebu iz dana u dan, isto siromaštvo je na sve strane jer isto je biti gladan u Sarajevu kao i u Banja Luci. Jedni gledaju na zapad a drugi na istok ali niko nigdje otići neće. Rodbina nam je po inostranstvu i sve se manje i rjeđe čujemo. Izostaju i pozivi i donacije. Fabrike se rasturaju i u FBiH i u Srpskoj. Djeci ćemo ostaviti jedno veliko ništa sa ogromnom kamatom. Socijalni bunt se neće dogoditi jer oni koji bi ga pokrenuli nemaju snage ni uticaja a oni koji bi mogli zauzeti su dogovorima sa stranačkim liderima. Čuj ’’liderima’’. Lider je bio Če, Mao, Tito. Ovo su mali Titovi pioniri koji su, od sveg znanja koje su pokupili po Kumrovecu, savladali i azpamtili samo ono ’’kako jebati vlastiti narod’’ i svi sa maximalnom ocjenom. Nemam ništa protiv sexa ali mi smeta što uvijek mene jebu i uvijek sam ja donji. Rado bih promijenio poziciju bar jednom ali male su šanse. Lažem, šanse su nikakve. Proslavio sam Božić, sutra je Srpska nova godina a prekosutra.... znam, ostaje mi samo da i dalje jedem govna kao i ostali. Niko ni bibera da doda, ili kečapa, da malo zavaram ukus. Tješim se da će doći i mojih pet minuta i to sebi govorim već 20 godina. Možeš misliti kakvih će to biti pet minuta kad ih toliko čekam. Prosto me strah da ih i dočekam da me ne strefi kakav srčani. Moždani nema šanse jer da imam mozga zar bih još bio ovdje. Ipak, svima od srca želim srećnu Novu, jebala vas ona.