Odrastao sam na brdovitom Balkanu što je tada bilo ponos i dika nas malih pionira koji su, uz partizanske filmove i narodnooslobodilačke junačke pjesme, bili ubjeđeni da je svaki nijemac neprijatelj a svaki englez saveznik. Rusi, do ’48 i poslije ’48, imali su različite položaje al ja se rodio ’64 pa mi je bilo svejedno. Uglavnom, znam da sam bio ponosan na ’’crvenu maramu i bijelu kapicu’’ i da sam plakao kao kišna godina kad je drug Tito, ni kriv ni dužan, napustio obdanište ’’Jugoslavija’’ i otišao stazama Manitua u vječna lovišta. Mislio sam, naravno, indoktriniran svim i svačim, da poslije Tita život i nema svrhe ni smisla i da bi bilo najbolje da samo ponovili istoriju Atlantide i potonuli u bezdan. Vrijeme je pokazalo da sam bio u pravu. Kad nema mačke, znamo ko je glavni u kolu. Miševi, sa raznih strana, svih boja, dimenzija i nacionalnosti, izmilili su, nagrizli itisone, provalili u skladišta, oštetili zidove i namještaj, provalili krov i sjebali bijelu tehniku. Počelo je da prokišnjava, duvalo je na sve strane jer ništa više nije dihtovalo, i polako ali sigurno, počeli smo da se bratski sukobljavamo oko toga ’’ko je kriv’’, pa onda ’’ko je kriv više od drugih’’ i na kraju ’’ko će sve to da opravi. Uuuuuuuu jebote. Koja galama se digla. Niko neće da se lati posla. Kako niko nije htio da radi počeli smo da se prebrojavamo koga ima više i ko više mora da potegne. Pa ko više troši. Ko više jede. Ko šta jede. Neki su se pravili ludi i jodlali, neki su raspalili po šahu i razrađivali damin gambit i špansku odbranu, neki su natakli šajkače i zapjevali ’’onu staru, o milošu i lazaru’’, neki su prodavali košpe i još ’’ponešto bijelo’’. Samo su jadni bosanci + hercegovci, ti čuveni neimari, bratstvojedinstveni, jednakoglupi i opštezaostali, zidali velelepne omanje ’’vikendice’’ po neumu ’’zaslužnim sinovima otadžbine, domovine i dežele. I, kako kaže stara narodna poslovica: kroz Makedoniju ne pjevaj, kroz Srbiju ne igraj, kroz Bosnu se ne pravi budala, zadnji smo skontali šta se dešava. Iako obrazovani nadrealističkim folovima nadrealista, samo smo se, onako priglupi, smijali svemu zaklinjući se da ’’kod nas neće nikada’’. Danas, kad se osvrnem na maloumnost kojom smo vjerovali u ’’narodne vođe’’ koji su, na drugim jezicima imale druga imena kao npr.Firer i Duče, pograbimo se prijateljski, jer kod nas neće nikada, i opalimo po komšiluku. Vatromet, jbg. Pa, puc puc, ožeži ožeži i evo nas. Blago majci koja nas je rodila. Sa pristojnog odstojanja, nekih 16 godina poslije, uzalud se pitam ko mi je jebo život. Nikako da vidim da sam to uradio sam. E sad ide pitanje. Kad čovjek sam sebi jebe mater da li je to incest. Maloumlje jeste 100% al me psihička strana ne interesuje. Više me interesuje ova sexualna jer i dan danas osjećam posljedice tog nemoralnog čina.
Nema komentara:
Objavi komentar